Ћир
Intervjui

Niko Stanković – fotograf prirode

Niko Stanković iz Erdevika radi u Nacionalnom parku Fruška gora i šumar je već trideset godina. Posao i ljubav prema prirodi rezultirali su jedinstvenim fotografijama naše omiljene planine.

Kada si počeo da se baviš fotografijom?

Kada sam išao na Mont Blanc '89. godine, trebala mi je neka uspomena odande i trebalo mi je da napravim neki snimak, a nisam imao foto-aparat. Kolege su me uputile kako to da uradim, pa sam učio od jednog, drugog, trećeg, pa nisam ništa naučio. Onda sam uzeo knjižicu i bistrio sam. A fotografisanje Fruške gore nekako ide uz posao. Pošto sam bio prisutan na terenu, stalno je bilo nešto interesantno. A fotografija je i sama bila veći izazov. Imaš film, pa ti ne znaš šta će od toga biti, pa se ti sve nešto nadaš dobrom, a ono ispadne naopako, ha-ha.  I sad, ako ispadne dobro,  ti se onda raduješ. A sada odmah to vidiš i nema te čari. Sada je oprema dostupnija, ali ja svakako ne kupujem najsavremeniju. Foto-oprema je širok pojam, ova oprema je vrlo skupa, a područje primene je vrlo usko, pa se malo ljudi opredeljuje za tako nešto jer je isplativost prilično mala.

Koji su ti omiljeni snimci koje si napravio?

Pa recimo da je to „rika“ jelena, na primer. To je situacija kojoj ne možeš da prisustvuješ, sem ako si srećnik i ako si stalno u pokušaju da naiđeš na takav neki događaj i on se jednom i desi, jel... Kao i druge pojave u prirodi, na tako nešto naiđeš, to se već dešava a ti si spreman. Ne možeš to čekati, nego jednostavno ti se krećeš kroz šumu i naiđeš na situaciju i snimiš. Druge situacije čekaš. Na primer, na jamama gde se odlažu leševi se skupljaju ptice. Međutim, one neće da priđu kad vide čoveka. I onda ja odnesem tako svinju ili nešto, postavim šator i posmatram. I onda one naviknu na taj ambijent, ne uočavaju vaše prisustvo, polako sleću i ja ih snimam. Sa jelenima je malo drugačije. To je divlja zverka koja ima istančan sluh, vid, miris, znači moraš voditi računa o pravcu vetra, pa da imaš sreće da vetar ne pravi okretanja i da te ne oda. Sem toga ti moraš da dođeš prvi, ne možeš da naiđeš na jelena, treba da se namestiš a jeleni da dođu. Onda često odeš, a jeleni ne dođu i onda ideš kući. Sa muflonima je još teže, ti ideš sam a njih ima pedeset u stadu. I sad, oni uvek osmatraju, a ti ne možeš stalno da osmatraš, moraš da gledaš kuda ideš, moraš da obratiš pažnju na ceo prostor, a oni uvek imaju nekog na straži, uvek otrkiju oni tebe pre nego ti njih.  Treba biti oprezan i imati sreće.

Koliko si najduže čekao na fotografiju?

Pa dvadeset godina, ha-ha. Na Fruškoj gori nema potrebe postavljati kamp da bi se neki događaj čekao danima jer je ovde sve blizu. Išao sam u Gornje Podunavlje na više dana, imao sam tu čast da budem gost fotografu Jaroslavu Papu, koji je radio za Lovoturs i Vojvodinašume pa je imao pristup, a on je uzor svima nama što se bavimo ovom vrstom fotografije. Tada mi se baš desio peh da mi se pokvari objektiv pa nisam ništa napravio, ali ostale su divne uspomene. Šakala, recimo, ima na Fruškoj, ali je to noćna životinja pa se ne viđa često, divlje mačke isto. Mada ti ideš pomiren s tim da verovatno nećeš videti ništa. Jer kada se baviš ovim, nije primarno da ti nešto snimiš, nego da ti pokušavaš, a to se onda desi ili ne desi. I kada se desi, ti si srećan, a kada se ne desi, ti čekaš novu sreću. 

Da li je bilo opasnih susreta sa životinjama?

Pa nije, bar ih ja nisam tako doživeo. Oprezno ja prilazim i nastojim da ne uznemirim životinju, to je bitno. Da ona tebe ne doživi kao neku veću opasnost da bi morala da se brani. Jer ona nikada neće pokazati interes za tebe, nego se sklanja. Tako da ne smeš da diraš prase, da ih uplašiš i onda nema problema.

Jesi izlagao negde svoje fotografije?

Izlagao sam u Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode i pravio sam izložbu u Sremskoj Mitrovici. Kod nas u mesnoj zajednici okačeno je stotinak fotografija na temu divljači u okviru neke manifestacije pre par godina koje nisam nikada skinuo. Njima ne smeta, a ja računam da je  bolje da vise tamo nego kod mene u nekoj šupi.

Šta je specifičnost Fruške gore kao lokaliteta?

Dostupnost. To je njena vrlina, ali je to na neki način po Frušku loše jer je izloženija uticajima. S obzirom da je tako dostupna, trebali bi to da cenimo, jer je toliko sadržajna i puna mogućnosti. Uvek je bilo sportista na Fruškoj gori, sada su uočljivi biciklisti jer je svetski trend da se to preporučuje i to se odrazilo i na nas. Na Fruškoj gori je najveća celina lipe u Evropi i lipa jeste drvo Fruške gore.

Koje je tvoje omiljeno mesto u okolini Erdevika?

Pa recimo naše lokalno izletište Banja. To je nekada bilo rimsko kupalište i ima neku čar. Svi smo uspomenama vezani za to mesto jer smo tamo odlazili i kao deca.

A omiljeno mesto za fotografisanje? Jel' to tajna?

Nije tajna. Sva mesta su dobra, samo treba na vreme otići. Treba znati gde se može očekivati pojava neke divljači, ako o tome pričamo, ili neki lep pejzaž.

Da li je priroda Fruške gore dobro očuvana i šta svi mi možemo da uradimo da doprinesemo?

Izuzetno dobro. Priroda će se uvek izboriti, pobrinuće se za sebe, jednom kad joj dojadimo ona će nas otresti. Mi ne pravimo problem prirodi, mi pravimo problem sebi. Ljude buni to što imaju neku predstavu da je Nacionalni park strogo zaštićeni rezervat prirode koji je nedodirljiv, tipa prašume. Sve je kategorisano, a postoje i takvi stepeni zaštite, kao što je Papratski Do. Većina površine Nacionalnog parka ima niži stepen zaštite i normalno je da se eksploatiše.  Mi treba da budemo korektniji, da održavamo čistoću i da se ponašamo domaćinski, da gradimo odnos protkan zahvalnošću, a ne samo iskorišćavanjem.

Mesto: Erdevik

Komentari

Facebook

DISQUS