Da li biste mogli da izdvojite situaciju kada ste nekome pomogli, a zbog koje ste posebno ponosni?

Za sve sam ponosan. I ona najmanja sitnica obraduje ljude, a i nešto krupno. Iz tih stolica su se izrodile i neke druge stvari. Počeli smo da pomažemo i bolesnoj deci. Pravili smo neke posebne stolice za decu sa problemom u razvoju. Ne mogu baš nešto posebno da izdvojim. Imali smo i teških slučajeva kada smo pomogli, a da su se ti slučajevi pokazali još teži pa nam je onda to jako teško i padalo. Vežete se za tu decu i onda se neke stvari teže podnose.

Često se u svom poslu susrećete sa bolesnom decom i sa ljudima teškog materijalnog stanja. Da li imate neki odbrambeni mehanizam u takvim situacijama? 

Ja uvek kažem da kad se ide negde, srce se ostavi kod kuće, ide se tamo glavom, mozgom, ali neki put je to teško. Poslednji put mi je pozlilo u Požarevcu. Nisam očekivao takvu reakciju. Došli smo kod devojčice koja je operisala glavu i koja uopšte nije govorila. Oni su tražili neka kolica koja su posebna. Pitao sam ih kako ona drži noge zbog platforme za noge. To su sportska kolica, ona imaju tu platformu. Međutim, oni su njoj govorili: “Doći će Mile, doneće ti sportska kolica”. Ta kolica i izgledaju malo sportskije. Ona se zove Dijana. Kada sam došao, sedela je na krevetu, a znao sam da ne priča. Dogurao sam kolica do kreveta, pored nje ih stavio i rekao sam joj: “Dijana, stigla su ti kolica”. Ona me u tom trenutku zagrli i kaže: “Sportska”. Meni se bukvalno noge odseku i samo čučnem pored kreveta. Sve vreme sam tako sedeo, nije mi baš bilo dobro. To je bio petak, u ponedeljak sam završio kod doktora. Od tada redovno moram da kontrolišem pritisak. Nisam očekivao tako nešto. 

Ja gledam da iz svega toga izađem, znam da sam pomogao i onda izađem čiste glave. Mnoge ljude sam dovodio da uradimo, da pomognemo i mnogi su mi rekli: “Nemoj me, Mile, molim te, više voditi tamo”. Neko stvarno ne može to da izdrži. Ja tu decu stalno obilazim. I kad dođemo i pomognemo, mi obilazimo posle toga stalno, dok ljudi malo ne stanu na noge. 

Da li ostajete u kontaktu sa ljudima kojima ste poklonili hranilice ili krevete?

Naravno, čak i prijateljstva i kumstva smo imali. Bili smo kumovi u Aranđelovcu, tu smo imali dvoje dece sa autizmom. To je bila dosta teška priča, njih smo bukvalno izvukli iz blata. Oni nisu mogli ništa, upućivali su apel televizijama. Ja sam to primetio, ali sam čekao neko vreme i onda smo došli i sve im sredili, dugove im sve otplatili. Vidite čoveka preko 70 godina koji plače kao malo dete, kad vidi da mu otplaćujete dugove od 92.000 dinara. 

Videli smo u Tarašu kod Zrenjanina da je ljudima izgorela kuća. Ja sam rekao da sačekamo malo, jer znam da će svi doći i da će se razići. Tako je i bilo, svi su se razišli, oni su ostali sa četvoro dece. Muž, žena i četvoro dece ostali sa izgorelom kućom. Primio ih je u kuću čovek sa šestoro dece. Preko puta njih se prodavala kuća. Kuća je koštala 6.000 evra, a njima je falilo 5.000, pošto je njegova firma davala 1.000. Za 3 dana smo sakupili taj novac i kupili čoveku kuću. Njegovo obećanje je bilo da će peći prase kad se kuća bude kupila. Ja se nikada nisam posle više pojavio tamo, samo smo se čuli telefonom. Nikada vremena da odem, čisto da ih posetim, da ih obiđem.

Dosta ljudi me zna, dosta ljudi mi veruje šta radim i uspem da se izborim. U poslednje vreme dobijam jako puno molbi u kojima ljudi napišu: “Mile, ovo jedino ti možeš da rešiš.” Ali, ne može Mile sve. Gledaju mene i ja sad iz ovoga bukvalno ne mogu da izađem, nije lako ni izaći iz ovoga kad znate da negde tamo neko čeka na vas. 

Kako se odlučujete kome ćete pomoći? Verujem da Vam to može biti teško, pošto ima puno onih kojima treba pomoć.

Ne pitajte me (smeh). Jako je teško. Uvek gledamo šta je prioritet i opet preko toga iskrsne neko kome je hitno i dajemo sve što možemo da dajemo, koliko god mogu da dajem. Kad ne mogu, onda apelujem na ljude da pomognu, jer ne mogu sam više. Ljudi izlaze u susret. Stvarno se javljaju. Jako je teško odabrati, svačija je muka najteža.

Koliko Vam pomaže Fejsbuk stranica da pronađete humanitarce koji će Vam se pridružiti u poslu?

Fejsbuk stranica jako puno pomaže. Jako puno ljudi se javilo. I Tviter zajednica me podržava. Na Tviteru smo uspeli čoveku da pomognemo, tako što smo za 24 časa kupili sve što je potrebno čoveku da se sredi kompletna kuća i napravili kupatilo. Ja sam posle 24 časa morao da zaustavim akciju, jer u jednom trenutku se nudilo osam novih bojlera. Nemamo šta sa tim bojlerima, ispašće da Mile prodaje bojlere. Zaustavili smo se i rekao sam da se sva sredstva preusmere na Andreu Mudrić, za koju je u tom trenutku trebalo sakupiti još malo novca da bi otišla na operaciju na Tajland.

Da li je neko sledio Vaš primer i počeo pomagati na neki način?

Pa vidim da se dosta ljudi odaziva, dosta ljudi pokušava, nešto rade, ali nisam primetio baš da neko toliko daje sebe u sve to. Imaju kome da pomognu i šta će da rade, a ja nemam određeno. Kako se neka muka, neki problem stvore, ja tu uskačem. Bez obzira, bitno je da ljudi postoje i bitno je da ljudi rade. Mnogo to olakšava i samom društvu i državi, ne možemo ni očekivati od države da ona sve uradi za nas, ako se sami ne pokrenemo malo u svemu tome.

Šta biste savetovali ljudima koji žele da pomognu? 

Samo neka slušaju svoje srce. Mnogo ljudi pita mene. Oni bi nešto da pokrenu, pa koji savet da im dam. Nemam šta ja da im dajem savete, oni sami sebi treba da daju savete i da teže da svakim danom budu bolji od samog sebe. Svakim danom sebe da poprave. Od grešaka ne mogu da pobegnu, grešaka će biti, ali sve će ih to naučiti kako da isprave te greške. 

Šta ste naučili tokom ovih godina i dok ste sklapali prijateljstva sa ljudima kojima ste pomagali?

Kao prvo, shvatio sam da smo mi kao narod jako dobar i pošten narod, da smo jako humanitarni i da, kad se složimo, da smo stvarno složni. Naučio sam da ima i onih koji pokušavaju da zaustave neku akciju, da sputaju neku akciju. Kada bismo gledali na njih, što kažu, kada bismo svakog kera koji laje na nas gađali kamenom, nikad ne bismo stigli do cilja. Prođemo i radimo svoj posao i cilj uvek postignemo. Mnogo toga se nauči, ovo je jedna od najboljih životnih škola. Rekao mi je jedan moj prijatelj: “Mile, tebi mnogo znači to što si mnogo godina proveo u kafani”. To jeste tako, ja sam 1992. godine ušao u kafanu i nisam izašao iz nje. Mnogo ljudi je prošlo kroz moj život, svakakvih ljudi, tako da znam dobro da procenim čoveka, znam da razgovaram sa ljudima. I kako je jedna novinarka rekla: “Ti znaš da slušaš ljude.” 

Za kraj, Mile nam je otkrio i da mu mediji u velikoj meri pomažu u poslu koji radi. Iako navodi da je na početku bežao od medija, ubrzo je shvatio njihov značaj kada je u pitanju humanitarni rad, jer je često putem medija uspevao ljudima da pomogne.

Priča stolara Mileta nam govori da svako može biti plemenit. Dovoljna je samo volja. Ukoliko želite da pomognete nekome u svojoj okolini, trudite se da dajete sve od sebe i prihvatite povremene greške kao neophodan korak na napretku. 

Izvor fotografija: FB stranica Stolar Mile