Komunalne službe ne odlaze u prirodu, molimo vas da vaše smeće ponesete sa sobom. Čuvamo i volimo našu zemlju! Saznaj više.

U vremenu hiperprodukcije i kvaliteta, koji je često u drugom planu zbog kvantiteta, pravi je izazov izgraditi nešto autentično, sa pričom i dušom.

Kako spojiti tradiciju i moderan dizajn? Kako ostati dosledan sebi i svom osećaju za estetiku, a ipak ne postati prepotentan? Kako pronaći sebe kada si mlad, a ne podleći pritisku i problemima?

U potragu za odgovorima na sva ova pitanja i izazove, naš sagovornik Nikola uleteo je kao vrlo mlad. Nije imao mnogo znanja i iskustva, ali je imao ludačku energiju i volju da izgradi nešto posebno i uči tokom procesa.

Nikolu smo pitali kako je izgradio imanje JandaLa, raj na obroncima Fruške gore i obali Dunava i kako se od dečaka postaje muškarac.

Kako je sve počelo?

Počelo je slučajno, mislim da je to bila 2002. godina kada je moj otac kupio ovo imanje u Krčedinu. To je bila livada, sa jednom raspadnutom kućom, gde niko nije dolazio nekih dvadeset godina. Moj otac je krenuo veliki projekat pravljenja naše vikendice i sređivanja te stare kuće. 

To se nije završilo najsrećnije, pošto on nije imao živaca za to. Odustao je posle nekih godinu ipo, dve a ja sam se kao klinac od sedamnaest godina priključio radovima. Moj otac je bio toliko fin, da mi je sa osamnaest godina prišao, dao pare i rekao: „Nauči se nešto u životu”. 

Ja sam krenuo da studiram dizajn enterijera, on je odustao i uopšte više nije hteo da dolazi ovde. Pomagao mi je u nekim stvarima i ostavio prosotor da napravim nešto, ako sam sposoban za to.

Kada si to krenuo to da radiš, da li si imao neku viziju?

Nije bilo vizije. Možda je sve to bilo tu negde u podsvesti ali nije postojao neki tačan plan i program ni za jedan objekat ovde. Svi ovi objekti ovde su pojedinačni, zato što je svaki od njih pravljen zasebno i inicijalno nije bio deo neke priče. Ideja je bila da sve idem postepeno, deo po deo.

Stalno ste bili ovde i radili?

Nismo bili baš stalno, ali kada smo bili, morali smo negde boraviti. Prva stvar koja je napravljena ovde bila je ograda, a onda gore na početku imanja krenuli smo da radimo orman za struju. Uzmem da ga ofarbam, siđem dole da pijem vode, vratim se i ukradu mi kanticu od 250 ml farbe i četku. 

Onda kada bi išli sa imanja sve bi ubacivali u kuću u kojoj su bile neke drvene stepenice, kao merdevine, pa ubacuj onda mešalicu, alat, cement… da bi te sutra kada se vratiš sve to ponovo sačekalo.

Ti si ovo imanje praktično napravio sam, uz pomoć radnika. Da li si gradeći ovo imanje uporedo gradio i sebe?

Tako je. Sa ovim objektima izgradio sam i sebe. 

Prisutno je više stilova gradnje, da li je to dolazilo spontano?

Pa nije. Dolazilo je iz raznih putovanja, raznih učenja i ja sam ipak to studirao. Ja se družim sa umetnicima, slikarima, vajarima…

Sve te zanate nekako si izučio sam? Šta ti je bilo najteže da napraviš?

Ništa mi od toga nije bilo najteže, ali ništa od toga nije bilo ni lako. Sve sam to radio iz ljubavi i zato što sam želeo. Ni u jednom momentu nisam pravio ništa zbog neke ekonomske računice, niti sam se nadao da ću išta uspeti da napravim, već iz proste želje da izgradim te objekte.

Da li si imanje JandaLa sada završio ili ćeš nastaviti i dalje da je širiš i razvijaš?

Mislim da ova priča nikada neće biti zaokružena. ?  To su oni projekti bez kraja.

Da li sada posle celog tvog iskusta na imanje gledaš ipak kao na jednu celinu ili je svaki objekat pojedinačna priča?

Ovo sve je uvek bilo jedna celina, ali su objekti pojedinačni, jer je u svaki unesena druga energija i drugi tip izgradnje. Ovo je bilo moje igralište, gde sam se učio. 

Kako sam se učio? Krenuo sam sa 17-18 godina i svako je hteo da me „pravari”. Majstori su na to gledali: „Ko si ti? Klinac, ti ćeš meni da kažeš!” i kroz to klinac ti ćeš meni da kažeš, ja sam njih sve najurio i krenuo da radim sam. Godinama sam kupovao alat i osposobio sebe da većinu zanata mogu da uradim samostalno.

Interesantna priča je i oko nabavke materijala. Stizali su iz raznih delova bivše SFRJ. Reci nam nešto o tome?

E baš to. Stizao je iz Srbije, Slovenije, Hrvatske, Bosne, iz Crne gore. Jedino mi fali Makedonija. ? 

Kupovao si stare drvene kuće i iz njih uzimao grede, drugi materijal i onda ih sastavljao?

Tako je. Npr. u ovoj kući gde su kuhinja i soba za odmor, grede su iz Slovenije. U bungalovima su iz Bosne. Kamenje koje sam koristio za razne portale stiglo je iz Hrvatske. Materijal za tu kuću sam uzeo od kuće sagrađene 1880. godine i on je praktično neuništiv. To je takav materijal, kada ga pipneš još uvek osetiš dušu. To je sve urađeno ručno, to nikada ni jedna mašina nije pipnula.

Ranije se radilo tako, da kada se završi sezona, neki oktobar mesec, skupe se ljudi u selu i dosađuju se. Rakija je ispečena, ali ne možeš sada samo sedeti i piti rakiju, nego je svakom bilo prioritetnije da napravi kuću, šupu, čardak ili nešto treće. Skupi se ekipa tokom zime i pravi se materijal za nekoga od njih. 

Tu se javio jedan zanimljivi momenat u izgradnji, uvek volim da spomenem. U tim starim kućama nikada nije zakucan nijedan ekser a koristio se muško-ženski princip. Muški delovi su imali klin i bili suvi i kruti, dok su ženski imali su rupu i bili su napravljeni od tek odsečenog drveta, koje je vlažno. I kada gradiš, ti njih spojiš u nulu, prođe pola godine i drvo se osuši, stisne. Kakav lepak, kakvo čudo. Tako su ranije građene sve kuće da traju večno bez lepka, šrafa i eksera. 

Koliko sada ukupno imaš objekata na imanju i kako ljudi možeš da ugostiš?

Trideset ljudi na noćenju, koji su smešteni u kući, bungalovima i luksuznim, tzv. glamping šatorima. ?  Sadrže drvene podove, struju i krevete. 

Imanje je ograđeno i baca pogled na Frušku goru i Krčedinsku adu?

Da da, Krčedinska ada je prekoputa. Ja sam tu, pre jedno 7-8 godina, kupio oko dva hektara zemlje, koja nema neku posebnu namenu. Šumarima bi dao koji dinar da ne seku moju i okolnu šumu, pošto je taj deo prelep i vrbe su stare skoro tri stotine godina. Jedini razlog kupovine je bilo očuvanje tih vrba. 

Koje još objekte, osim kuća, možemo da vidimo na imanju JandaLa?

Imam tu veliku salu, saunu sa hot tub-om, tuš i letnjikovac sa pogledom na Dunav i Krčedinsku adu. U planu je i izgradnja bazena, koja će biti realizovana za jednu do dve godine. 

Kakvu hranu vaši gosti mogu da očekuju?

Mi spremamo ono što ljudi traže. Spremamo i standradnu, ali i vegetarijansku, vegansku i bezglutensku kuhinju. Tu smo se sada već izverzirali.

Koliko dugo u toku godine su vrata imanja JandaLa otvarena za goste?

Otvorena su od kraja marta, pa sve do kraja septembra ili sredine oktobra. Takoreći od proleća do jeseni. Možda u zimskom periodu bude otvorena za neke posebne prilike, ali to sve je još u fazi ideje. 

Kada si sve izgradio kako si krenuo da dovodiš ljude i razvijaš svoju turističku priču?

To je sve zasluga moje supruge. Da nije nje  sve ovo ne bi bilo dostupno ljudima u ovom trenutno obliku. Imanje je zatvorenog tipa i dolaze samo organizovane grupe, tako da nije orjentisano ka standardnom – komercijalnom turizmu. 

Ovo je jedno intimno mesto koje sam napravio po sebi, kada bi bila otvorena vrata za sve sigurno bi izgubilo svoju čar. 

Da li vi sami organizujete programe za grupe i kog tipa su vaši najčešći gosti?

Mi ne organizujemo programe, već se kod nas organizuju razne konferencije i seminare. Dolaze ljudi na joga retreat-e, meditacije, plesove, predavanja i razne tipove psihoterapije. Dolaze nam i razne firme na team building-e. 

Imanje je prilagodljivo potrebama gostiju i svi objekti se vrlo brzo transformišu da se te potrebe zadovolje. 

Šta je to što vaši gosti ponesu odavde?

To je uglavnom iznaneđenje. Imanje je drugačije i nisu imali priliku da dožive nešto slično i ne očekuju da neko ko je posvetio toliko pažnje nešto da izgradi, da ih još dočeka i ugosti.

Navikli su da vide osoblje, ali ne i da upoznaju vlasnika i priču koji stoji iza toga. Ovo je moja intima, ja sam to podigao ni iz čega i volim to da podelim sa svima koji nam dođu u posetu. 

Bio je ovo Nikola Živanović, momak koji je gradeći imanje JandaLa, izgradio i sebe.

Mesto: Krčedin