Potpiši peticiju! Za zaštićena područja i naseljena mesta bez kvadova i motora!
Ћир
Intervjui

Željko Fekete - Planinar sa srcem velikim kao Fruška gora

Komunalne službe ne odlaze u prirodu, molimo vas da vaše smeće ponesete sa sobom. Čuvamo i volimo našu zemlju! Saznaj više.

Sigurno ste, dok šetate Fruškom gorom, primetili crvene putokaze koji nas na raznim šumskim raskrnicama usmeravaju ka željenom odredištu. 

Prečesto ih uzimamo zdravo za gotovo pošto ili slepo pratimo GPS, ili smo „veliki” poznavaoci staza ili zato što su se već toliko odomaćili da ih ne primećujemo. Njih na raznim strateškim pozicijama ima više od 400, diskretno se uklapaju u okolinu, olakšavaju šetnju i da nije njih, ne znamo ni sami koliko bi se do sada šetača izgubilo, a delo su jednog čoveka.

Da, dobro ste čuli, jednog čoveka!

Iza ovog projekta stoji Željko Fekete, planinar, potpredsednik PSD „Stražilovo” i osoba koja je pored toga, u svom životu, overila mnoge poznate regionalne i evropske vrhove. 

S obzirom da je iz Sremskih Karlovaca i da je aktivan u funkcionisanju planinarskog doma „Stražilovo”, može se reći da je gotovo stalno na Fruškoj gori i odličan je sagovornik kada su u pitanju i dešavanja u Nacionalnom parku: 

Zdravo Željko, reci nam za početak kada i kako si postao planinar, kako si zavoleo tu aktivnost u prirodi i Frušku goru?

Sada već davne 1974. godine, sa svojih tada 7 godina, roditelji su me učlanili u Izviđački odred „Đorđe Zličić”, u Novom Sadu. Sa izviđačima sam prvi put uvideo lepote boravka u prirodi i ujedno zavoleo livade, šume, potoke itd. Tu sam naučio mnoge stvari vezane za prirodu i boravak u njoj. 

Sa njima sam često išao na Frušku goru pa čak i na neka taborovanja po nekoliko dana. Najduži boravak mi je bio na livadi kod Andrevlja gde smo imali veliki tabor u trajanju od 7 dana. Spavali smo u šatorima i hranili se na vojničkom kazanu i ceo dan bili aktini, sve do kasnih večernjih sati kad bi se uz logorsku vatru orila zajednička pesma svih prisutnih Izviđača.

Nakon povratka sa odsluženja vojnog roka zajedno sa svojim prijateljima Zolikom i Slavkom krećemo da šetamo Fruškom gorom ali koristeći staru vojnu topografsku kartu i vojne busole. Kretali smo se sami određujući Azimute, jer tada nismo znali šta znače markirane oznake po stablima.  

Godinu dana nakon toga, učlanili smo se u planinarsko društvo i da zajedno sa njima nastavili planinarenje i van Fruške gore. Počeli smo intenzivno da planinarimo. Svaki vikend sam bio negde u Fruškoj, a jednom mesečno odlazio i van nje. Počeo sam da obilazim planine po Srbiji, a potom Crna Gora, Makedonija, Bugarska, Slovenija, Italija itd.

Koliko se po tebi Fruška gora promenila od tog perioda do danas? Koje su glavne promene?

Na izletištu Stražilovo je postojala prelepa trim staza koju su izletnici stalno koristili, travnate površine su bile redovno košene, a klupe i stolovi su bili na sve strane. Preko potoka je bilo više drvenih mostića, a restoran „Brankov čardak” je bio prepun gostiju. Staza ka Brankovom grobu je bila uređena i posuta sitnim tucanikom. Potoci čisti bez smeća, a kante za otpatke pune.

Danas je obrnuto potoci su puni smeća, a kante za otpatke ili razvaljene ili ih nema. Leti je trava do pojasa, Tek po koja klupa štrči iz nanosa koje je potok prilikom izlivanja nanosio u dolinu. Drveni mostovi koji su krasili dolinu su nestali i više nisu obnovljeni. Dosta tužna i ružna slika za nekada veoma popularno i poznato izletište.

Na izletištu Letenka Omladinsko naselje u punom sjaju. Radi, žamor dece i ostalih izletnika. Sportski tereni prepuni, fudbal košarka i ostalo. Danas zatvoreni objekti, oronule zgrade i  tišina, nigde nikog osim jadnog čuvara koji kao nešto čuva.

Na Vencu slična slika, dobro je da nam i spomenik nisu razvukli kako su počeli. PTT odmaralište na Brankovcu propada već godinama, Hotel u Ležimiru kao ostaci srednjovekovnog zamka, Hotel „Fruška gora” na Vencu scenografija za horor filmove. 

Ne znam da li je to sada Nacionalni park ili veliko stovarište posečenog ogrevnog drveta, ili pak javna deponija za sve vikendaše, izletnike i seljake sa oboda naseljenih mesta. A možda sam se ja promenio pa to vidim iz nekog drugog ugla.

Tvoja ljubav prema Fruškoj gori je ogromna, čim si za razne lokacije napravio i montirao preko 400 drvenih putokaza koji su prepoznatljivi i pomažu svim fruškogorskim šetačima. Kako si došao na ideju za ovu akciju?

Izletnici koji su dolazili u planinarski dom „Stražilovo” počeli su sve češće da me pitaju gde bi mogli da prošetaju i šta bi mogli da vide. Shvatio sam da ne znaju šta znače planinarske oznake i da bi se samo pogubili u šumi. U početku sam im crtao skice puta i objašnjavao kako da dođu do recimo manastira Velika Remeta. 

Iskreno, ubrzo mi je to dosadilo, pa sam rešio da obeležim staze sa tablicama, jer to svi mogu da pročitaju. Nisam puno pametovao, već sam pokušao da napravim nešto slično kao što je u Sloveniji. Kod njih je metalni putokaz sečen mašinski, kod mene drveni sečen ručno. Kod njih farbano u štampariji, kod mene ispisano ručno, za stolom u planinarskom domu.

Prvo sam krenuo u obilazak neke staze i ucrtao na mapi sve raskrsnice gde bi trebalo postaviti putokaze. Zatim sam u domu od dasaka sekao tablice, farbao ih u crveno, ispisivao imena  belom farbom i zatim ih nosio na raskršća i postavljao.

Mnogi su mi govorili da sam lud i smejali mi se kad bi me videli kako nosim pun planinarski ranac drvenih putokaza. Nije mi to nimalo smetalo. Volim da radim sa drvetom, a nošenje tablica mi je ujedno bio i trening za planinarenje, tako da sam po meni radio jednu korisnu stvar, a ujedno šetao Fruškom gorom i jačao ramene mišiće za neka ozbiljnija planinarenja.

Odakle je došla motivacija i da li si tokom realizacije imao nečiju pomoć?

Želeo sam da ljudi koji dolaze i iz drugih gradova (Beograd, Zrenjanin, Ruma, Kikinda itd.) imaju priliku da spoznaju lepotu Fruške gore, bez bojazni da će se izgubiti ili da neće stići do cilja kojem su se uputili. Srećniji sam kad ljudi malo prošetaju stazama, nego kad mi po ceo dan sede za stolom ispred doma i pijuckaju pivo. To su mogli i u gradu, nisu morali dolaziti na Fruškać.

U početku sam išao sam, a kasnije mi se pridružila još jedna članica našeg planinarskog društva, Gordana Ilić, sa kojom sam posle toga godinama zajedno postavljao putokaze, Ponekad bi mi se priključio i još po neki član društva. Ipak je lepše u društvu.

Da li je ova tvoja ideja prepoznata od strane institucija ili pojedinaca, koji bi mogli da je poguraju?

Mnogi su to ubrzo primetili ali su me samo hvalili i tapšali po ramenu. Nisu se baš gurali da pomognu. Iskreno, ni ja nisam tražio pomoć već sam sam gurao svoju ideju. Nadao sam se da će neko iz drugih planinarskih društava nastaviti obeležavanje staza u svom reonu i da ćemo na taj način obeležiti celu Frušku goru. 

Nažalost, posle toliko godina ostao je obeležen samo moj istočni deo Fruške gore. Od planinarskog doma „Glavica”, TV tornja, do Krušedola.

Iz tvog iskustva, koliko je Fruška gora atraktivna planinarima? Koje su njene glavne prednosti i kako ih iskoristiti u turističke svrhe?

Iskreno rečeno, mislim da za ozbiljne planinare nije baš atraktivna, prvenstveno zbog svoje male visine i zbog laganih pešačkih staza. Što se tiče planinara početnika, starijih planinara koji nisu više u punoj snazi kao i običnih izletnika mislim da je veoma dobra. 

Za početnike je odlično što bez ozbiljne planinarske opreme mogu da se kreću obeleženim stazama, bez ikakve opasnosti od povređivanja, da nauče neke osnovne stvari i uvide da li njima ovaj sport prija ili ne. Za starije opet ostaje šetnja i boravak u prirodi po njihovoj meri, a za izletnike destinacija na dohvat ruke i bez većih troškova.

Druga prednost je što ima veliki broj staza po kojima možete planinariti godinama i da uvek odete na neko drugo mesto na kom još niste bili. Veoma je urbana i naseljena vikendašima, pa nemate utisak da ste u nekoj divljini odsečeni od civilizacije.

Mislim da bi stare zapuštene objekte trebalo vratiti u funkciju, ali u turističke i sportske svrhe.
Sportski objekti kao što su tereni na Letenci i tereni u RC „Gusle”, staza za MTB i mountain board na Bukovačkim ledinama itd. trebalo bi da vrate sportiste u Frušku goru. Zašto bi sportisti morali da idu na Zlatibor i Taru kako bi trenirali, kada to mogu i ovde?

Smeštajni kapaciteti na Testeri, Andrevlju, Letenci, Vencu, Brankovcu i drugim lokacijama treba da vrate decu u školu u prirodi i sl. Zašto deca ne bi mogli dovoditi u prirodu i kroz šetnju im pričati o geografiji, botanici i ekologiji itd? Vikend izleti za osnovce ne bi bili veliki trošak za roditelje, a deca bi se sigurno dobro zabavila.

Po čemu su Divčibare bolje od naše Fruške gore?

Kako biraš inostrane vrhove koje ćeš osvojiti, kako teku pripreme za te akcije i ko je ta ekipa s kojom ih najčešće osvajaš?

Nisam od onih planinara koji vrhove biraju po visini. Zapravo, više volim vrhove do kojih se stiže na malo teži način i da je staza na neki način interesantna. Ako vas posluži lepo vreme onda vam je pogled sa svakog vrha lep i još ako je društvo dobro, uživaćete maksimalno. 

Ako na neku akciju idem u organizaciji nekog drugog društva onda nemam nekih specijalnih priprema, osim možda neke planinarske šetnje po Fruškoj gori pre akcije, čisto radi kondicije.

Međutim, ako ja pripremam neku akciju, onda to radim poprilično studiozno i polako, mesecima. Čitam dosta na internetu kako bi saznao što više informacija o vrhu i prilaznim stazama. Više puta prepravljam plan akcije i gledam da bude što precizniji i sa što više informacija. 

Gledam i da troškove svedem na minimum, kako bi akcija svima bila pristupačna. Trudim se da ispunim svaki minut nekim sadržajem, jer nismo otišli negde daleko da bi se izležavali, već da planinarimo. 

Imam nekoliko planinara iz mog PSD „Stražilovo” sa kojima često idem na akcije, a imam i par njih iz drugih društava. Međutim kad se rešim da idem negde, toliko sam uporan da jednostavno odem iako nikog ne poznajem, nije mi to nikakav problem jer ubrzo sklopim neko prijateljstvo i za naredne akcije.

Koji su najzvučniji vrhovi koje si do sada osvojio, koji su ti koji su pomerili granice tvoje izdržljivosti i zbog čega, a koji su ti koji su te možda malo razočarali?

Nisam baš penjao neke svetski poznate vrhove ali su mi najdraži usponi na: Rilu u Bugarskoj, Solunsku glavu i Bistru u Makedoniji, Čvrsnicu u Hercegovini, Triglav i Mangart u Sloveniji, Dolomiti u Italiji, Durmitor i Prokletije u Crnoj Gori, Šar planina na Kosovu itd.

Uspon na Čvrsnicu, u Hercegovini, mi je do sada najteži uspon i ni sam ne znam kako sam ga popeo. Penjali smo se u jednom danu sa 250 mnv, na 1.950 mnv sa velikim rančevima od po 20kg i pritom savladavali feratu na steni Velikog Kuka sa alpinističkom opremom, u trajanju od 3h.

Nosili smo sve: hranu, garderobu, 4L vode, šator, podmetač, vreću i to sve na leđima, u sred Avgusta kad gori i nebo i zemlja. Verujte veoma naporno.

Nema vrha koji me je razočarao ali ima onih koji mi nisu ostavili poseban utisak, pa sumnjam da ću se ikada više vraćati na njih. Na moju sreću malo ih je.

Pored svih obaveza u PSD “Stražilovo”, vodiš i istoimeni planinarski dom. Ko su vaši gosti, koji su vaši najvažniji događaji u toku godine i koji su budući planovi?

Najviše nas posećuju žitelji Bukovca, koji su nam u neposrednoj blizini doma, na 3km. Za njih smo odlična destinacija, jer uz malo šetnje dođu do nas. 

Osim njih, dosta radimo tim bildinge sa IT firmama, jer je sad to u trendu. Naravno tu su i studentski motivacioni vikendi, jer smo odlična destinacija za edukaciju u prirodi i za večernje žurke do zore. 

U poslednje vreme sve više nam dovode organizovano veće grupe mlađe dece, kao neki vid časova u prirodi. Tu su i razni rođendani i momačke večeri.

Održavaju se i seminari Joge ili Nindžicu borilačkih veština, razna orjentiring takmičenja, izletnici sa Stražilova koji dođu samo da vide kako izgleda planinarski dom i da se malo osveže i odmore itd.

Tokom godine organizujemo nekoliko naših planinarskih ackija kao što su „Ultrafresh”, „Memorijal Radivoja Kovačevića” i „Planinarsko orjentaciono takmičenje”. Pored toga imamo i par orjentiring trka organizovanih u blizini doma. 

Uz sam dom prolazi i MTB staza, pa se tu organizuje i trka na saveznom nivou. Prošle godine smo bili i domaćini AAaaa festivala na kome su se promovisali neki „zeleni sportovi”, pa će zbog velikog uspeha biće organizovan i ove godine.  

Planovi su nam da se stalno nešto dešava, kako bi gosti imali razloga da nas posete. Da li su to neka takmičenja ili neki seminari ili pak neke proslave u svakom slučaju važno je da bude živo, kao u košnici. 

Za kraj, reci nam da li postoje planovi za produkciju novih znakova i kako ljudi mogu da doprinesu da priča o „misterioznim” fruškogorskim putokazima nastavi da živi? Kako ti možeš da pomogneš njima, a kako oni tebi?

Voleo bih kada bi neki mlađi ljudi bili zainteresovani da nastave ovu ideju, ali bih još više voleo da neki obesni vandalisti prestanu da ih skidaju i bacaju po šumi.

Bilo bi dobro kada bi se našla sredstva da se tablice urade na metalu ili na plastici, da se to lepo odštampa u nekoj štampariji, pa da i naši putokazi budu lepi kao oni u Sloveniji.

Bio je ovo Željko Fekete, zaljubljenik u prirodu i planinar sa srcem velikim kao Fruška gora. ?

Mesto: Sremski Karlovci

Komentari

Facebook

DISQUS