Komunalne službe ne odlaze u prirodu, molimo vas da vaše smeće ponesete sa sobom. Čuvamo i volimo našu zemlju! Saznaj više.

Mnogi su je veličali. Vuk Stefanović Karadžić ju je voleo kao svoje dete i nazivao je „moja kći iz Fruške“. Reč je o pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji (1828-1878) poreklom iz Bukovca, koja je ukras i ponos srpske poezije.

Milica jedna je od prvih naših pesnikinja. Na literarnom polju bila je brzo prihvaćena, pesme su joj donele slavu, ali je još većom brzinom zaboravljena. Imala je klasično obrazovanje, njena poezija je okrenuta klasicizmu, nije se mogla osloboditi stare škole i poći putem kojim su krenuli Branko, Ljuba Nenadović i drugi.

Možda su joj uspešnije pesme upravo one u kojima je uspela da se oslobodi stege. Poznata je po svom pesničkom dnevniku „U Fruškoj gori“, u kome su glavni motivi ljubav prema narodu, prostom životu i prirodi. Postoji i anegdota gde Nјegoš kaže: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!“

O Milici Stojadinović Srpkinji razlivala su se mastila, slova su se tiskala u reči o njenom zaludnom životu, a u svim kazivanjima bilo je malo govora o njenom književnom radu. Tako je ostala samo kao zanimljiva ličnost i pojava sa literarnog polja, „Vrdnička vila“, i kao prva prava književnica.

I proizvoljnost o „nimfi iz sveta bajki“ koja je budila ljubav ali je sama nije osećala bila je izrečena od bliske joj prijateljice – Mine Karadžić, koju je posećivala u Beču, potomu Beogradu, i sa kojom je bila dugo u prepisci. U dvorištu manastira Vrdnik na Fruškoj gori, od proleća 1912. godine nalazi se njena bista, rad vajara Jovana Pešića.