Komunalne službe ne odlaze u prirodu, molimo vas da vaše smeće ponesete sa sobom. Čuvamo i volimo našu zemlju! Saznaj više.

Složićete se svi, planinarenje i boravak u prirodi imaju brojne benefite za čovekovo sveopšte psiho-fizičko zdravlje.

Unutrašnja borba sa sobom dok se penjemo ka nekom vrhu i osećaj ispunjenosti i slobode kada ga osvojimo, neizostavan su deo tog putovanje tokom kojeg se preispitujemo, povremeno posumnjamo u sebe i na kraju dana pobedimo, opet sebe.

A da li ta sinergija između prirode i čoveka ostaje zarobljena samo u tom trenutku ili je nakon toga ugrađujemo i u neke druge životne pobede?

Odgovor na ovu dilemu potražili smo kod Milana Ristića, pasioniranog planinara, uspešnog preduzetnika i vlasnika Biobelle iz Petrovaradina, koja je prva proizvela čuveni Biogric.

Zdravo Milane, kako si krenuo u avanturu zvanu planinarenje?

Kad sam bio klinja, od 6-7 godina, otac je krenuo da me vodi u šumu na Frušku u šetnje. Sećam se Glavice kao polazišne tačke i odlaska do pojilišta za životinje, zatim Testere. On je čovek koji je jako voleo i cenio prirodu, kampovanje. Znao je da preživi od bilo čega. Kada smo putovali negde dalje, često smo spavali u šatorima. Fića ili stojadin, tačnije mediteran, sa galerijom iznad sa gomilom popakovanih stvari prekrivenih najlonom (tadašnji Thule). On je bio glavni kuvar. Pola klope su bile lokalno sabrane biljke. Spasavali smo belouške usput od ljudi, davali imena žabama...

​I to je onda ostalo da čuči negde u meni neostvareno pod pritiskom školovanja i ostalih obaveza.

Posle srednje je bilo trbuhom za kruhom, pa žena i dete, i sve to uz to porodični posao koji raste sve više, i odgovornosti koje nikad nisam sanjao da ću nositi - puno zaposlenih (nekada nas troje a sada nas 50), likvidnost, pregovori, razvoj...

I onda je počeo da radi taj instikt za balansiranjem i vraćanjem u centar uz pomoć prirode, ali prave, što divljije i „prirodnije”. 

Daleko, u divljini, sa stenom, borovima, livadama koje mirišu na majčinu dušicu i kampom pored pitkih rečica i potoka koje izviru tu pored ili poniru uz huk. A takvih mesta ima puno. Samo do njih treba doći. A o gorskim očima (jezerima, kako ih planinarski svet zove), okruženim stenovitim vrhovima koji se ocrtavaju u noćnom nebu pod mesečinom, u tišini koja ozvuči svaki i najmanji pokret ptice i list pod vetrom, teško je pisati, jer nema reči i slika koje tu prisutnost kraj njih mogu da opišu.

Da li postoji veza između planinarenja i tvog poslovnog života? Kako iskustva koja doživiš na planini primenjuješ u vođenju firme i svakodnevnom životu?

​Sve najbolje ideje o promenama, daljim koracima, stavu prema klijentima i mojim ljudima​, sva rešenja za komplikovane situacije, prespavale su i sazrele na padinama i vrhovima planina, u celodnevnim šetnjama i penjanju.

Prvi dan je rez gde se naporna nedelja i gomila misli pod izrazitim naporom u izrazito moćnom okruženju netaknute prirode, čiste. Nekad, pored dubokih udisaja tu je i glavobolja. Sve nepotrebno mora da izađe, da se psiha opusti, da biće počne da titra prirodnom frenkvencijom, i onda sve postaje jasno i jednostavno.

Drugi dan je nov početak.

Vaš porodični biznis je krenuo u Petrovaradinu, koji je na treptaj od Fruške gore. Kako doživljavaš ovu našu lepoticu i da li balans nekada potražiš i u njenim šumama?

​Kada sa Petrovaradinske ​tvrđave pogledate Novi Sad i okruženje, levo se celom dužinom ocrtava greben Fruške gore, ispred vas je velika plovna reka, preko koje je grad u zelenilu, iza kog i desno od kog se prostire bogata ravnica. Svi elementi bogatog pejzaža su tu. Ni jedan od njih nikada ne bih menjao niti mogao da se zamislim kako živim bez i jednog. Tako ni bez Fruške!

Fruška gora je sama za sebe posebna priča. Smatram je majkom i utočistem, kako nekada Partizanima ?, tako sada svima nama koji volimo rekreaciju u prirodi i miru, među zelenim lišćem i ptičicama koje cvrkuću, što je jedna jaka i lepa odlika Fruške. Često sam tamo, minimum jednom nedeljno.

Tu ima i par problema koji muče dosta nas koji smo ljubitelja njenih staza, a vezano za neurednu i neplansku seču i ogoljavanje čitavih područja, kao i za nesvesnost novijih generacija povremenih posetilaca koji ostave za sobom velike količine smeća.

Kada smo se već dotakli teme biznisa, reci nam par reči o Biobelli, vašoj porodičnoj firmi? Kako je sve krenulo i kako ste se odlučili za koncept proizvodnje zdravijih proizvoda, kojih do tada nije bilo na našem tržištu?

Od malih nogu, keva nas je dojila idejama o pozitivnoom stavu prema životu i vrednostima za lično i opšte dobro. Kada smo u jednom momentu došli do granice da nemamo šta da jedemo, ona je na bratovu i moju inicijativu da moramo da krenemo da radimo i privređujemo, te svoje životne stavove pretočila u deljenje pozitivne energije ljudima kroz kuvanje, pečenje i prodaju grisina i keksova iz svoje kuhinje. Brat i ja smo to pretočili u biznis, on razvijajući proizvodnju, proizvodne linije i kroz uvođenje internih sistema i standarda, a ja koji kroz vođenje finansija i prodaje.
​
A važnije od svega - naš posao je u stvari naš dalji lični razvoj.

Otkrij nam kako je nastao Biogric, vaš prvi proizvod? Po čemu je on bio toliko poseban, kada ste na njegovom uspehu uspeli da razvijete ceo posao?

Biogric je naša mama pravila iz dva razloga: prvi je da u devedesetim nije bilo ničeg zanimljivog što bismo mogli kupiti, drugi razlog je što smo mi jednostavno obožavali te njene grisine i doživljavali smo ga kao neku vrstu nagrade kad ih spremi, kao „bili smo dobri pa zato”. ?

Biogric je prvi takav proizvod na našim prostorima i klinci su ga obožavali, jer je preukusna zamena za obične grisine a mame su ga kupovale kao zdraviju alternativu običnim grickalicama, jer je sa integralnim brašnom. Tako je i dan danas.

U vašim proizvodima je fruktoza a ne beli šećer, umesto belog koristite integralno brašno, bogati su vlaknima i proteinima... Koliko je ljubav prema planinarenju i zdravom životu uticala da i vaši proizvodi prate taj koncept?

Mi se trudimo da sve vrednosti iz privatnog života pretočimo u posao. Jedino tako smo sigurni da radimo pravu stvar i to nas vuče da dalje napredujemo, kao pojedinci i kao firma. Znamo da je to što radimo dobro, pravimo keksiće za prodaju kao što ih pravimo i za sebe. 

Kada smo 2002. godine saznali za fruktozu kao zaslađivač i krenuli privatno da je koristimo, mamini keksići domaći, kućni, postali su Biobella – keks od integralnog brašna sa fruktozom, ukusan, zdrav i ručno rađen, on postaje interesantan našim kupcima i odmah doživljava uspeh. Danas, 14 godina kasnije, proizvodi se po istoj recepturi i sa malo unapređenom tehnologijom.

Kako nastaju vaši novi proizvodi, kako birate sastojke i ukuse? Kako nastaje magija? 

Svaka ideja kreće iz porodice a širi se kroz tim saradnika u našoj firmi i zajedno oblikujemo konačni izgled svakog proizvoda. Što se tiče sastojaka, nema kompromisa, svi naši proizvodi su onakvi kako ih pravimo i za sebe: nemaju aditive, nemaju konzervanse.

Mi zapravo gulimo i meljemo limun i pomorandžu, ne stavljamo veštačke arome ni boje. Koristimo i pravu marmeladu od kajsija i višanja, zaslađenu fruktozom. Sve sirovine su od proverenih domaćih dobavljača.

Reci nam za kraj kako Biogric, integralni keks ili proteinske pločice mogu da doprinesu jednom planinaru, MTB biciklisti ili rekreativcu, u akciji na Fruškoj gori ili nekoj drugoj planini?

Mogu ti reći samo za planinare, da ja svaki put u šetnju ponesem sa sobom određenu količinu naših proizvoda da nahranim saputnike i svi stignu do vrha. ? 

Što se proteinskih pločica tiče, one su najkorisnije ljudima koji se bave aktivnim načinom života jer su bez brašna i pune su proteina, ne opterećuju organizam koji je pod naporom a s druge strane zasite i daju energiju. 

Bio je ovo Milan Ristić, planinar i vlasnik Biobelle, oficijalne užine na Fruškać šetnjama. ?